The original note in Serbian:
Tonem. Vuče me sa sobom, uz sebe, u sebe. Čak ga i ne poznajem – ali izgleda da on mene zna, i to vrlo dobro – možda mnogo bolje nego što mogu i da zamislim.
Ne znam mu ni ime. Ne znam apsolutno ništa o njemu. Jedino što sigurno osećam, to je njegova nadmoć, u svakom pogledu. Mada, možda je taj osećaj posledica nepoznavanja samoga sebe, sopstvene moći i vrednosti. Ubrzo, prestajem i da osećam, gubim sva čula. Povećava se jaz. Zapravo, ni toga nisam svestan. Pretvaram se u nešto novo, takođe nepoznato, a da ni to uopšte ne primećujem, ne uviđam… Postao sam nešto za šta nisam stvoren, rekao bih na osnovu prethodnog iskustva koje mi je jedino preostalo, a šta ono sve nosi sa sobom, ostaje nepoznanica. Dobijam novi oblik… bolje rečeno, gubim stari.
On me još uvek vuče… sve vreme, neprestano, neumorno… Deluje kroz mene, živi u meni – uzimajući mi poslednje fragmente svesti, preostalog razuma. Poprima sve veće dimenzije, šireći se poput praska u željenu beskonačnost. Menja dimenzije svega postojećeg, prilagođavajući sve svojim potrebama – apsolutno sve. Kako raste, rastu mu i svi atributi – želi još više – umnožava se. U potpunosti, kida onu nit koja je predstavljala iako tek naslućujuću, ali ipak dovoljnu, možda čak i sasvim odgovarajuću granicu između beskonačnog, bezgraničnog i apsolutnog. Ubrzava vreme. Stvara haos. I opet, sve u svoju korist, poznajući ograničenost i dimenzije onoga čime vlada, dimenzije onoga što poseduje, težeći ka tome da ne ostavi ni malo prostora za reakciju, za ono što bi mu se moglo usprotiviti, stati na put.
Sve se pretvara u vrtlog, bez dna, neshvatljivih dimenzija, u vrtlog iluzija.